Nabavke usluga prevođenja

1. Zašto se postupci javne nabavke poništavaju?
2. Zakonski okvir
3. Tehničke specifikacije
4. Uslovi za učešće u postupku
5. Kriterijumi zа izbor najpovoljnije ponude

UPPS sprovodi studiju o nabavkama u Srbiji.

Studija se pre svega odnosi na javne nabavke, budući da javne institucije moraju da primenjuju odredbe zakona koje se odnose na ovu vrstu postupaka. Analiza indirektno obuhvata i proces nabavki u privatnom sektoru, imajući u vidu da moderna privatna preduzeća imaju svoje procedure i podjednako im je važno kao i poreskim obveznicima da dobiju najbolji kvalitet za uloženi novac. Zbog toga se često oslanjaju na rigorozne metode koje se primenjuju u javnom sektoru.

Nažalost, te metode neće pronaći tamo gde ih traže, bar ne za sada. Naime, ono što smo zapazili jeste da gotovo nijedan postupak javne nabavke usluga prevođenja nije sproveden tako da osigura kvalitetne usluge i najveći deo njih je u suprotnosti sa najvažnijim principima utvrđenim u Zakonu o javnim nabavkama.

Tenderi za usluge prevođenja u EU se često boduju u odnosu 60/40 ili 70/30 u korist kvaliteta. Deo koji se tiče kvaliteta obuhvata više stvari: sistem osiguranja kvaliteta, sistem upravljanja informacijama, sistem upravljanja dokumentima, oprema, softver, uključujući i CAT alatke, bezbednost i poverljivost, postupak odabira prevodilaca, ugovori sa prevodiocima, procedure za povećan obim posla, itd. Ponekad se koriste okvirni ugovori, gde se ugovor zaključuje sa više najboljih ponuđača i posao se dodeljuje tako da oni ponuđači koji konstantno pokazuju dobre rezultate dobijaju više posla.

Proces nabavki u Srbiji je u praksi uglavnom zasnovan na tenderima gde je kriterijum najniža ponuđena cena, uz reference, ili čak spisak raspoloživih honorarnih saradnika kao uslov za učešće. Uslovi tendera su često sredstvo da se isključe kvalitetni ponuđači i prevodioci. Isključivo insistiranje na ceni favorizuje ponuđače koji imaju veoma slabu ili nikakvu infrastrukturu i koji ne mogu da pruže pouzdan kvalitet.

Neki aspekti tipične konkursne dokumentacije su rezultat pravnih ili zakonskih zahteva, a neki su posledica navike, pogrešnog razumevanja, straha od promene ili nedostatka stručnih kapaciteta u oblasti nabavki i prava. Ostali problemi su nespremnost da se raskine ugovor sa izvršiocem koji dobro ne obavlja svoj posao ili da se koristi pravna mogućnost da se preispita opravdanost neuobičajeno niske cene. Uopšteno govoreći, ne postoji dovoljno razumevanje ključne uloge prevodilačke firme u odnosu na pojedinačne prevodioce.
Kao rezultat svega toga, pružaoci usluga prevođenja su i dalje veoma često „iz domaće radinosti“, koje su loše organizovane ili imaju mali kapacitet, ne obezbeđuju doslednost, pouzdanost, ne garantuju poverljivost informacija i ne poseduju sistem osiguranja kvaliteta.

Mnoge institucije trpe zbog ove situacije i retko dobijaju prevode odgovarajućeg kvaliteta. Nažalost, neke od njih veruju da efikasna nabavka ne može da se sprovede prema ovom zakonu. Zbog toga koriste rupe u zakonu, nejasnoće ili zabranjene mere u pokušaju da „nameste“ rezultat za ponuđača u koga imaju poverenje.

To je zaista šteta, jer je važeći Zakon o javnim nabavkama veoma dobar, a to ćemo u nastavku i pokazati. Naše je iskustvo da Komisija za zaštitu prava ponuđača u postupcima javnih nabavki donosi razumne odluke. Međutim, loša ili nezakonita tenderska praksa je uzela velikog maha.

1. Zašto se postupci javne nabavke poništavaju?

Kao što je to slučaj u mnogim evropskim zemljama danas, organizacija javnih nabavki podrazumeva prisustvo nezavisnog tela kojem mogu da se upućuju žalbe. U nekim zemljama se smatra da su sudovi dovoljno efikasni u tome, dok u drugima postoji posebna komisija. U Srbiji je to Republička komisija za zaštitu prava (u daljem delu teksta: Komisija), koja svoje odluke objavljuje na sajtu (www.kjn.gov.rs/).

Naručioci iz javnog sektora u Srbiji nemaju mnogo iskustva u izradi konkursne dokumentacije i ne mali broj tih postupaka poništen je odlukama Komisije. U proteklih godinu dana članovi UPPS su podneli 15 zahteva za zaštitu prava, i to sa razlogom: usvojeno je 14 zahteva, a samo jedan je odbačen – i to zato što je bio podnet par sati nakon isteka roka. UPPS je sproveo kratku analizu odluka koje se tiču prevodilačkih usluga i u nastavku će biti predstavljeni zaključci do kojih smo došli.

Dodatni uslovi – glavni razlog za poništavanje postupka javne nabavke (do sada)
Veliki broj žalbi koje su do sada uložene Komisiji ticale su se uslova za učešće u postupku. Samim tim, u najviše slučajeva, razlog za poništenje su upravo bili uslovi postavljeni od strane naručilaca koji su po zakonu neprihvatljivi.

Postupci javnih nabavki najčešće se poništavaju zbog toga što naručioci od ponuđača zahtevaju da obezbede određeni minimalni broj zaposlenih prevodilaca na neodređeno vreme. Takav zahtev oni nastoje da opravdaju navodima da ovakva vrsta angažmana prevodilaca garantuje da će usluge biti izvršene na vreme i po određenim standardima; da se kroz takav zahtev nastoji doći do ozbiljnih prevodilačkih kuća sa razvijenom kadrovskom i poslovnom politikom, odnosno da se žele izbeći „menadžerske agencije” koje će prevodioce angažovati po pozivu. Međutim, ovakav zahtev je od strane Komisije ocenjen kao diskriminatorski. Njen stav je da ovakvi kriterijumi previše ograničavaju konkurenciju među ponuđačima, jer pored radnog odnosa, postoje i drugi vidovi angažovanja kadrova koji su podjednako prihvatljivi i u okviru kojih se usluge mogu podjednako dobro da izvrše. Drugim rečima, pravni osnov angažovanja kadrova ne utiče na kvalitet izvršenja usluge i na ponuđaču je da svoj model poslovanja organizuje na način koji smatra najprikladnijim. Komisija je ovakav stav iznela u više odluka, od kojih je poslednja Odluka br. 4-00-210/2015 od 12. februara 2015. godine.

Sledeći najčešći uslov iz konkursne dokumentacije koji je ocenjen kao diskriminatorski odnosi se na način na koji su definisane reference u okviru poslovnog kapaciteta ponuđača. U nekim tenderima od ponuđača se zahteva da dostave reference o prevodilačkim uslugama koje su pružene određenoj kategoriji naručilaca. Na primer, često se pojavljuje zahtev da reference budu ostvarene sa naručiocima koji su budžetski korisnici (direktni ili indirektni), odnosno njemu sličan zahtev da se pružene prevodilačke usluge moraju odnositi na ustanove javnog sektora ili pak ustanove koje kao pretežnu delatnost imaju npr. proizvodnju električne energije. Ovakav zahtev naručioci opravdavaju stavom da je za državne institucije svojstven poseban intenzitet i način komunikacije i da njihove potrebe nisu iste kao potrebe drugih vrsta klijenata. Stav Komisije, izložen u više odluka, jeste da za javnu nabavku usluga prevođenja mogu biti relevantne reference kojima se potvrđuje iskustvo ponuđača u prevođenju određenog materijala i dokumentacije koji su u vezi sa predmetnom javnom nabavkom, tj. reference koje potvrđuju kakvo je iskustvo ponuđač imao u prevođenju takvog materijala, a ne za koga je izvršio usluge prevođenja. Ovakvim odredbama konkursnih dokumentacija je, prema stavu Komisije, povređeno načelo obezbeđivanja konkurencije propisano članom 10. Zakona o javnim nabavkama (ZJN). (Rešenje br. 4-00-3151/2014, 4-00-210/2015 i 4-00-2932/2015)

Zatim, kao neopravdan je ocenjen i zahtev o kadrovskom kapacitetu na osnovu kojeg ponuđači treba da, pored kvalifikovanog prevodioca (sa diplomom o visokoj stručnoj spremi Filološkog fakulteta određenog jezika i književnosti) angažuju i stalnog sudskog tumača (Rešenje br. 4-00-2932/2014).

Kriterijumi zа izbor najpovoljnije ponude
Do sada je nešto manje postupaka javne nabavke poništeno zbog diskriminatorskih kriterijuma za izbor najpovoljnije ponude. Razlog za to je što su ovi kriterijumi uglavnom relativno jednostavni. Većina se zasniva samo na ponuđenoj ceni, ali budući da naručiocima sve više smeta loš kvalitet i postaju sve odlučniji u pokušajima da uvedu kriterijume kvaliteta, možemo očekivati sve učestalije žalbe.

U ne tako malom broju osporenih postupaka javnih nabavki prevodilačkih usluga došlo je do poništavanja postupaka u celini iz razloga što se reference određuju kao element kriterijuma. Ovakav stav Komisije utemeljen je na tumačenju odredbe člana 85, stav 4. ZJN i odnosi se na elemente koji mogu biti osnov za dodatne uslove za učešće i elemente kriterijuma, a Komisija je o ovome zauzela načelni pravni stav na osmoj opštoj sednici (Rešenje br. 4-00-1938/2014)

Isto tako, ukupan broj zaposlenih ne može biti element kriterijuma (Rešenje br. 4-00-3151/2014), a kao povreda načela jednakosti ponuđača ocenjen je i zahtev da diploma profesora jezika stečena na univerzitetima u Republici Srbiji mora biti nostrifikovana pri nekom od univerziteta zemlje matičnog jezika (Rešenje br. 4-00-1556/2013).

Takođe, zahtev da ponuđač bude društvo registrovano kod Agencije za privredne registre, sa registrovanom pretežnom delatnošću za usluge prevođenja, nije u skladu sa odredbama Zakona o privrednim društvima. Na osnovu tog zakona, registracija pretežne delatnosti potrebna je samo za statističke potrebe i ne predstavlja nikakvu vrstu dozvole za obavljanje te delatnosti. Zbog toga je za ovakav kriterijum ocenjeno da sadrži elemente diskriminacije koja proizlazi iz klasifikacije delatnosti koju ponuđač obavlja, odnosno da nije u skladu sa odredbom člana 12. ZJN.
Ističući najčešće greške koje naručioci prave prilikom izrade konkursne dokumentacije, nadamo se da ćemo uticati na to da ne dolazi do ponavljanja takvih grešaka u postupcima javne nabavke koje sprovode institucije javnog sektora. Uvereni smo da je uspešno sprovođenje tendera i izbegavanje da se oni iznova poništavaju u obostranom interesu kako naručilaca tako i preduzeća koja se bave uslugama prevođenja.

U nastavku ćemo detaljnije izložiti Zakon o javnim nabavkama i kako mi smatramo da se on može iskoristiti u cilju uspešnog sprovođenja postupka javne nabavke usluga prevođenja i dobijanja najboljeg kvaliteta za uloženi novac poreskih obveznika.
Nazad na vrh

2. Zakonski okvir

Zakon o javnim nabavkama
Najnoviji Zakon o javnim nabavkama se često veoma slabo razume. On predstavlja znatni napredak u odnosu na prethodni, pre svega jer je manje rigidan nego mnogi drugi zakoni. Jasno definiše načela koja se moraju poštovati, na primer Načelo efikasnosti i ekonomičnosti (član 9.), Načelo obezbeđivanja konkurencije (član 10.), Načelo jednakosti ponuđača (član 12.). Za potrebe ove naše studije, član 10. je jedan od najvažnijih. On kaže da je naručilac u obavezi da omogući što veći konkurenciju, da ne može da ograniči konkurenciju ili spreči nekog ponuđača da učestvuje koristeći diskriminatorske uslove, tehničke specifikacije ili kriterijume.

Istovremeno, Zakon omogućava naručiocu da primeni fleksibilan postupak koji se može prilagoditi svakom pojedinačnom ugovoru i poslu koji treba obaviti.
I zaista, Zakon zahteva da se taj postupak prilagodi. Član 70. propisuje da se tehnička specifikacija objektivno opiše tako da „odgovara potrebama naručioca”. Drugim rečima, oni moraju tačno da opišu posao koji treba obaviti. Zatim se u članu 84. kaže da kriterijumi za dodelu ugovora moraju da budu u logičkoj vezi sa predmetom javne nabavke, odnosno sa tehničkim specifikacijama. Jedno mora da odgovara drugom.

Zakon definiše dva principa za dodelu ugovora – najniža ponuđena cena i ekonomski najpovoljnija ponuda. U drugom slučaju, precizira se (član 85.) da kriterijumi za izbor najpovoljnijeg ponuđača mogu da obuhvate širok raspon elemenata relevantnih za predmet nabavke i navodi neke primere.

Uslovi za učešće su definisani članom 75 i 76. Ovi članovi nude više mogućnosti i preskriptivni su u manjoj meri. Neka pitanja (npr. kvalitet zaposlenih) se pominju i u članu 76. kao potencijalni uslov za učešće i u članu 85. kao potencijalni kriterijum za ocenu. To ukazuje da je namera zakona da pruži fleksibilan pristup po kom minimum uslova za učešće može biti definisan u skladu sa članom 76, a kriterijumi za ocenu u skladu sa članom 85. koji onda prave razliku između ponuda različitog kvaliteta i ocenjuje ih na odgovarajući način. Jedino ograničenje je izgleda to da isti kriterijum ne može biti korišćen po oba osnova, iako su različiti kriterijumi za isti predmet dozvoljeni ukoliko su logični (Republička komisija za zaštitu prava ponuđača je ovo protumačila tako da reference mogu biti upotrebljene kao uslovi, ali ne i kao kriterijumi za ocenu.)

Strategija razvoja javnih nabavki 2014-2018.
Ova strategija je zvanična politika vlade i naručioci su u obavezi da je poštuju. Između ostalog, ona podržava MSP: član 3.2.3 kaže da prilikom uvođenja centralizovanih javnih nabavki mora da se vodi računa o mogućima uticajima na učešće MSP. Podstiče naručioce da tendere podele po partijama gde god je to moguće i smanje, između ostalog, adminstrativna ograničenja.

Šta ova pravna akta znače?
Sve u svemu, važeći propisi zahtevaju od naručioca da:
– obezbedi najbolju kvalitet za novac poreskih obveznika
– obezbedi konkurenciju
– sve ponuđače tretira jednako
– obezbedi prihvatljive uslove za MSP

To sve naručilac mora da uradi na sledeći način:
– da tačno opiše posao koji treba obaviti (tehnička specifikacija), podelivši posao na partije gde je to moguće
– da postavi logične, nediskriminatorske uslove za učešće
– da postavi logične kriterijume za ocenu koji su u skladu sa tehničkim specifikacijama
– da omogući dovoljno vremena.

Sledi detaljnija analiza raznih elemenata tendera koje smo pomenuli.

Nazad na vrh

3. Tehničke specifikacije

Clan 70. Zakona kaže da naručioci moraju da obezbede da roba, usluge ili radovi koji se nabavljaju, budu opisani objektivno i na način koji odgovara potrebama naručioca. Drugim rečima, specifikacija mora tačno da opiše sam posao koji treba da se obavi.

Tehničke specifikacije su osnov za uslove za učešće i kriterijume za ocenu. One moraju da budu dobro definisane, sa jasnim opisom svakog pojedinačnog zadatka koji treba izvršiti, nivoom kvaliteta koji se traži, i okvirnim obimom posla koji se može očekivati.

Nesigurnost u pogledu odnosa između, recimo, prevoda sa engleskog i prevoda sa francuskog ne sme da bude izgovor da se ne precizira zadatak – naručilac, na primer, može da navede godišnji odnos između ovih zadataka u poslednje 3 godine, ili bar da dâ procenu, i to je obično prilično tačno.

Tehnička specifikacija treba tačno da opiše verovatne potrebe za različitim elementima kao što su različiti jezici, ili u kojoj meri će usmeno prevođenje biti konsekutivno ili simultano. Ako neće biti potrebe za prevođenjem sa hebrejskog, ono i ne treba da stoji u tehničkoj specifikaciji; ako je usmeno prevođenje bilo potrebno samo jednom u prethodnoj godini (što se obično dešava), mora se jasno navesti da će retko biti potrebe za tom uslugom.

Obim neke usluge pomaže ponuđaču da odredi cenu koju će ponuditi za tu uslugu. Da bi cene imale smisla, obim posla za različite usluge u istoj partiji mora biti prilično dobro procenjen. Jedino na taj način se mogu definisati razumni i proporcionalni kriterijumi za ocenu.

Često je tender kombinacija veoma različitih usluga, kao što su usmeno i pisano prevođenje. U tim slučajevima, postoji posebna odgovornost da se u tehničkoj specifikaciji definiše odnos u obimu posla između ovih usluga. Ako se to ne uradi na ispravan način, nemoguće je definisati logične pondere među različitim kriterijumima za ocenu (vidi dole). Na taj način se otvara prostor za spekulativne ponude i dobija se rezultat koji ne odražava najbolji kvalitet za utrošen novac poreskih obveznika.

Ako naručilac ne zna unapred kakav će odnos biti između usmenog i pisanog prevođenja, onda bi tender trebalo podeliti na dve partije. To je onda jedini način da se obezbedi fer konkurencija i dobije svrsishodan rezultat, odnosno u skladu sa Zakonom. Imajući u vidu njihovu potpuno različitu prirodu, praksu i određivanje cena, naša je preporuka da se usmeno i pisano prevođenje uvek razdvoje u partije, ukoliko ne postoji neki poseban razlog da se kombinuju.

Što se tiče kvaliteta, član 70. takođe kaže: “U slučaju nabavke dobara i usluga, tehničke specifikacije određuju karakteristike dobara ili usluga kao što su dimenzije, nivo kvaliteta, uključujući i metode za osiguranje kvaliteta, …”. Iako je teško opisati ili izmeriti kvalitet prevoda, to nije slučaj kada je u pitanju kvalitet procesa prevođenja. Metode za osiguranje kvaliteta, sistemi za upravljanje informacijama, sistemi za upravljanje dokumentima su od velikog značaja. Evropski standard za prevođenje EN15038 sadrži veoma dobar spisak zahteva.
Na taj način mogu se specificirati nivoi kvaliteta, ali da bi to uradio, naručilac mora da se postara da ima dovoljan nivo stručnosti u ovoj oblasti, kako bi napravio odgovarajuću, uravnoteženu specifikaciju na potrebnom nivou.

Ostali važni faktori takođe treba da budu definisani u tehničkoj specifikaciji. Rokovi isporuke treba da budu postavljeni, imajući u vidu koliko je vremena potrebno dobrom prevodiocu da obavi zadatak. Hitni prevodi takođe treba da budu definisani. Kada su u pitanju veći dokumenti koji moraju da se podele na više prevodilaca, mora se prihvatiti manja usaglašenost terminologije, ili da se omogući vreme da jedan prevodilac uradi jezičku redakturu (jezička redaktura je posebna usluga u odnosu na prevod).

Tehničku specifikaciju treba uvek da piše osoba koja dobro poznaje profesiju, i usluge prevođenja treba da budu određene u skladu sa specifičnim potrebama posla. To često obuhvata više faza: prevod, jezičku redakturu, stručnu redakturu, lekturu, formatiranje itd. Naručilac treba da traži sveobuhvatan skup usluga koje mu mogu zatrebati. Ukoliko retko postoji potreba za određenim uslugama, to treba da bude navedeno. Ponderi za retko korišćene usluge ne moraju se dodeljivati, naručilac može sam da definiše cenu kao procenat nekog drugog elementa cene iz ponude. Mogućnost izvršenja te usluge treba da se nalazi u ugovoru, tako da se one mogu uvek tražiti bez podsticanja nezakonite prakse. Naručioci često imaju zahteve za stručnom redakturom i lekturom, i mogućnost za nabavku ovih usluga treba da bude predviđena ugovorom. Tako se stvaraju uslovi da se one naruče, izvrše i fakturišu propisno.
Nazad na vrh

4. Uslovi za učešće u postupku

Član 75. Zakona navodi obavezne uslove, odnosno da je ponuđač registrovan, da on ili njegov zakonski zastupnik nisu osuđivani za krivična dela, da mu nije zabranjeno da obavlja delatnost i da je izmirio sve poreze.

Član 76. definiše dodatne uslove, „tako da ti uslovi ne diskriminišu ponuđače i da su u logičnoj vezi sa predmetom javne nabavke”.

Ovi uslovi mogu da obuhvate „finansijski, poslovni, tehnički i kadrovski kapacitet uvek kada je to potrebno imajući u vidu predmet javne nabavke”.

Finansijski uslovi mogu da se koriste ukoliko su u logičkoj vezi sa tehničkim specifikacijama. Na primer, određeni promet u poslednje 3 godine može da bude pokazatelj kapaciteta da se realizuje veliki ugovor. Bankarska garancija (u fazi potpisivanja ugovora) može da se traži za naročito veliki ugovor, mada njena vrednost ne može biti nesrazmerna obimu posla.

Često se dodatni uslovi tiču tehničkih kapaciteta u vidu referenci (vidi takođe deo o referencama dole). Reference koje se traže moraju da budu relevantne i ne preusko definisane da ograničavaju konkurenciju. Naručilac koji u tehničkim specifikacijama definiše ugovor za prevođenje naučnih radova, na primer, može tražiti reference u prevođenju naučnih dokumenata. Ne može tražiti reference kao što su npr. „od visokoobrazovne institucije“ ili „od državne institucije“, jer je klijent ovde nevažan.

Dodatni uslovi mogu da se odnose na minimalni broj zaposlenih, ali samo ako je to zaista neophodno. Na primer, za ugovor opisan u tehničkoj specifikaciji za prevođenje 30.000 strana za 6 meseci, ima smisla tražiti 3 zaposlena menadžera prevodilačkih projekata (ne lingvista, jer je menadžment ovde glavno pitanje), dok kod manje zahtevnih ugovora to nije slučaj. Pored tako formulisanog osnovnog uslova, može se praviti razlika između zaposlenih na neodređeno i određeno vreme, jer kompanije svoje kadrove organizuju na razne načine.

Kao što smo videli gore, standardi kvaliteta mogu da budu definisani u tehničkim specifikacijama i mogu se stoga koristiti i kao uslovi za učešće u postupku i kao kriterijumi za ocenu. Međutim, mora se voditi računa da oni ne budu suviše restriktivni, kako bi ih određeni broj ponuđača mogao ispuniti.

Loši uslovi za učešće u postupku
Postavljanje nerazumnih uslova je jedna od najčešćih zloupotreba koje smo primetili: uslovi za učešće koji favorizuju jednog ponuđača, ili neopravdano ograničavaju broj firmi koje mogu da učestvuju, u suprotnosti su članom 10. Zakona. Neki od neopravdanih uslova koje smo viđali:
– Određeni broj stalno zaposlenih prevodilaca – sve dok ponuđač ima dovoljno zaposlenih na poslovima upravljanja prevođenjem za taj ugovor, ugovorni odnos firme sa prevodiocima je irelevantan.
– Broj ponuđenih prevodilaca – pošto se većina preduzeća oslanja na honorarne saradnike-prevodioce, i imaju velike baze, ovde se može izjaviti bilo šta, ali ništa od toga nije proverljivo.
– Određeni broj prevodilaca „koji su članovi određenog udruženja prevodilaca“. Ovo nema nikakve veze sa sposobnošću preduzeća (ili prevodioca) da obavi posao.
– Previše detaljni uslovi – npr. jedan fakultet je tražio prevodioca za italijanski sa doktorskom diplomom određenog italijanskog univerziteta; druga institucija je tražila određeni broj prevodilaca „koji su akreditovani za prevodilačke usluge od strane evropskih institucija“, šta god to značilo. Oba uslova su odbačena nakon podnetog zahteva za zaštitu prava.
– Postavljanje neproverljivih uslova se takođe pojavljuje. Izjava ponuđača da ima neki kapacitet bez ikakvog dokaza nije odgovarajući uslov ukoliko nije proverljiv (i to zaista proverljiv, vidi dole)
– Postavljanje uslova koji ne odražavaju tehničke specifikacije Često su pisano i usmeno prevođenje predmet iste nabavke (što može da bude ispravno ako se ponderi dodeljuju u skladu sa pravom vrednošću posla, vidi gore). Međutim, često se traže reference za usmeno prevođenje kao uslov za učešće, mada se te usluge, iako ugovorene, retko traže jer institucije često koriste svoje zaposlene za te poslove. To znači da prevodilačko preduzeće sa relevantnim referencama za glavni deo posla (pisano prevođenje) može da bude isključeno, jer im nisu tražene usluge usmenog prevođenja u okviru prethodnih ugovora. Reference za usmeno prevođenje bi zato trebalo tražiti samo proporcionalno realnom udelu te usluge u okviru celokupnog posla.

Naša je preporuka da se pisano i usmeno prevođenje razdvajaju po partijama (vidi takođe gore pod tehničkim specifikacijama).

Reference
Pitanje referenci zahteva posebnu pažnju. U aktuelnoj praksi, reference se obično traže na posebnim obrascima namenjenim tom tenderu, što znači da se moraju ponovo nabavljati za svaki tender. Obrasci skoro uvek sadrže rečenicu „ova referenca se izdaje za potrebe tendera tog i tog i u druge svrhe se ne može koristiti”.

To znači da ponuđači moraju za veoma kratko vreme da pribave reference za svaki tender, i institucije moraju svaki put da izdaju te reference. Ovo je jedinstveno za Srbiju (možda i za neke susedne države) – tenderi EU prihvataju dokaz iskustva svim razumnim sredstvima. Ovo stvara bespotrebni posao institucijama i često je u suprotnosti sa članom 10. Zakona jer je ponuđačima teško da pribave reference na vreme.

Zakon o javnim nabavkama ne precizira kako se referenca dokazuje.

Član 77. stav 3. kaže: „Dokaz iz stava 1. tačke 2) do 4) ne može biti stariji od dva meseca pre otvaranja ponuda, odnosno, u slučaju kvalifikacionog postupka pre ažuriranja liste.” Stav 1. se odnosi na potvrde o registraciji, potvrde suda, potvrde o plaćenim porezima i licence. Stav 3, međutim, ne navodi isti uslov da dokazi ne mogu biti stariji od dva meseca za dokaze iz stava 2, koji se odnosi na profesionalne reference.

Zakon tako ostavlja otvorenim starost i format reference (ukoliko je jednom izdata i istinita je, pretpostavlja se da je uvek istinita – jedina bitna odlika je mogućnost da ona bude proverena). Traženje previše detaljnih referenci je u suprotnosti ne samo sa članom 10, već i sa članom 9, Načelom efikasnosti i ekonomičnosti, jer se bespotrebno troši vreme ne samo ponuđača, već i svih institucija koje moraju da izdaju reference.

Stoga predlažemo da datum izdavanja reference i format ne budu precizirani, kako bi iskustvo moglo da se dokaže na svaki način koji može biti proveren bez obzira na starost. Trebalo bi da se ovim obuhvate i reference koje su prethodno izdate sa frazom „za potrebe ovog tendera i u druge svrhe se ne može koristiti“ kao potpuno prihvatljive ukoliko dokazuju odgovarajući profesionalni kapacitet.

Zakon omogućava da se reference traže „za period koji nije duži od pet godina za usluge“ (član 77, stav 2), (1)). Za prevodilačke usluge, pet godina je razuman period da iskustvo bude relevantno. Radi poštovanja člana 10, dakle, ne treba tražiti kraći period ukoliko ne postoji dobar razlog zašto je to neophodno prema posebnim okolnistima. Postavljanje kraćeg perioda za reference bez dobrog opravdanja je diskriminatorski, u suprotnosti sa članom 12.

Za javne nabavke male vrednosti (do 3 miliona dinara) Zakon takođe omogućava da profesionalne reference budu dostavljene u formi izjave i proverene kasnije. Član 77. stav 4. Daje mogućnost da se ispunjenje svih ili nekih uslova može dokazati „izjavom ponuđača pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću“.

Da bi se dalje zadovoljila efikasnost iz člana 9, naša je preporuka da se reference traže u formi izjave ponuđača, dok se od najpovoljnijeg ponuđača traži da dokaže reference pre potpisivanja ugovora (praksa u EU). Ograničavajući broj referenci koje se moraju dokazati na ovaj način bi omogućilo detaljno ispitivanje istinosti tih referenci (neki ponuđači često dostavljaju lažne izjave). Međutim, izjave uvek treba pažljivo proveriti pre potpisivanja ugovora, i one za koje se utvrdi da su lažne treba da rezultiraju ozbiljnim sankcijama (isključivanje iz tog i budućih postupaka javnih nabavki, čak i krivično gonjenje za najozbiljnije slučajeve). Stroga provera i posledice treba da budu jasno navedeni od samog početka u konkursnoj dokumentaciji.
Nazad na vrh

5. Kriterijumi zа izbor najpovoljnije ponude

Član 84. Zakona propisuje da kriterijumi za izbor najpovoljnije ponude „moraju biti opisani i vrednovani, ne smeju biti diskriminatorski, i moraju biti u logičkoj vezi sa predmetom javne nabavke”. To znači da oni moraju logički da odražavaju tehničke specifikacije.

Uslovi za učešće ne moraju biti isti kao elementi kriterijuma za ocenjivanje. Zakon to ne kaže, ali Republička komisija za zaštitu prava ponuđača je protumačila član 85. stav 4. da kaže da reference mogu da se koriste samo kao uslovi, ali ne i kao kriterijumi za ocenjivanje.

Princip za ocenu ponuda može biti „ekonomski najpovoljnija ponuda“ ili „najniža ponuđena cena“.

U slučaju ekonomski najpovoljnije ponude, kriterijumi za ocenjivanje moraju da budu definisani „u zavisnosti od predmeta javne nabavke“. Neki predlozi pomenuti u članu 84. su cena, datumi i rokovi, „troškovna ekonomičnost” (fraza koja implicira sama po sebi ravnotežu između cene, količine i kvaliteta), kvalitet, tehničke prednosti (još jedan oblik kvaliteta), zaštita životne sredine i energetska efikasnost, post-prodajno servisiranje i tehnička pomoć, garancije, broj i kvalitet angažovanih kadrova, „funkcionalne karakteristike“ i na kraju „itd.“. Drugim rečima, bilo koji kriterijum može da se koristi sve dok je u logičnoj vezi sa tehničkim specifikacijama, predstavljaju jasan pokazatelj sposobnosti ponuđača da obavi posao, merljivi su i proverljivi i nisu sami uslov za učešće.

Ukoliko postoji bilo kakva mogućnost da dve ponude imaju isti broj pondera, rezervni kriterijum treba da bude definisan kako bi se izabrao pobednik. Ukoliko to nije slučaj može doći do poništavanja dobrog tendera.

Neki loši kriterijumi zа izbor najpovoljnije ponude
– Kapacitet u smislu broja prevodilačkih strana na dan Ovo se često viđa. Pošto svi u našoj delatnosti znamo otprilike koliko strana dobar prevodilac može da isporuči za jedan dan, takva izjava je u suštini samo broj prevodilaca koji mogu da budu angažovani, a opet svako preduzeće može da nađe skoro neograničen broj honorarnih saradnika. Čak i ako treba da se postigne veliki obim posla za kratko vreme, ova izjava je irelevantna. U svakom slučaju je neproverljiva – ono što je važno za kapacitet je sistematski pristup upravljanju koji preduzeće primenjuje, a koji se ne vidi iz ovakve izjave.
– Cena za hitne prevode se često javlja, obično bez definicije šta je to „hitan“ prevod. Rokovi treba da budu definisani u tehničkim specifikacijama. Skoro svaki put, svi ponuđači daju cenu nula, i na taj način ovaj kriterijum postaje irelevantan. Bolje je da naručilac sam definiše cenu, npr. „dodatnih 20% na cenu za hitne prevode kako su definisani u tehničkoj specifikaciji“.
– „Broj dodatnih jezika u ponudi“ se javlja u poslednje vreme. Ako se u tehničkim specifikacijama definišu jezici za koje treba dati ponudu, ovo je potpuno nevažno. Ako nisu definisani, onda taj kriterijum sam za sebe nije dovoljan. Osim toga, svaki ponuđač naravno može da napiše koji god hoće broj, jer ta izjava ne može da se proveri.
– Rokovi za plaćanje se povremeno koriste. Oni su, zapravo, određeni zakonom na 45 dana za sve javne institucije, i stoga su irelevantni.
– „Broj ugovora sa međunarodnim organizacijama“ se takođe pojavilo jednom prilikom, i naravno da je i taj kriterijum irelevantan.

Igre na sreću
Kriterijumi za izbor napovoljnije ponude treba takođe da budu vrednovani u logičkoj vezi sa tehničkim specifikacijama.

Samo istraživanjem, a onda i jasnim definisanjem posla koji se očekuje, i dodeljivanjem odgovarajućeg broja pondera, mogu se dobiti ozbiljne ponude sa korektnim cenama.

U većini ugovora sa profesionalnim institucijama, usmeno prevođenje ima veoma malu ulogu, jer se najveći deo posla obavlja na engleskom, i mnogi govore ovaj jezik dovoljno dobro da mogu da održavaju sastanke, obavljaju telefonske pozive itd. Ipak, mnoge od tih institucija vrednuju usmeno prevođenje mnogo više nego što je to opravdano. Ponuđači to znaju, i zato su primorani da spekulišu u ponudama, stavljajući smešne cene kao što su jedan dinar ili čak nula dinara za nešto čija je tržišna cena 35-50 evra po satu. Oni onda mogu da daju višu cenu za najveći deo posla (npr. pisano prevođenje engleski-srpski) i imaju bolji rezultat nego ozbiljna ponuda koja daje realne cene za sve elemente. Rezultat svega je tender koji se često završi tako da pobedi najgori ponuđač i da ukupna cena ugovora bude veća nego što bi trebalo.

Tender dakle nije test koja firma ponudi najbolju cenu, već koja bude uspešnija u igri pogađanja (ili koja je imala informaciju iznutra o očekivanom obimu posla).

U slučaju usmenog i pisanog prevođenja, preporučujemo razdvajanje ovih usluga na partije, jer su one potpuno različite. To bi mnogo značilo u sprečavanju taktičkih igara sa cenama i u skladu je sa Strategijom razvoja javnih nabavki. To obezbeđuje korektne cene i najbolji kvalitet za utrošeni novac za obe usluge.

Postoje mnogi drugi primeri kriterijuma za ocenu koji ne odgovaraju istinskim potrebama.

Dobra praksa
Kao što je već pomenuto, Zakon definiše dva principa dodele ugovora – najniža ponuđena cena i ekonomski najpovoljnija ponuda.

Najniža ponuđena cena
Ukoliko se izabere najniža ponuđena cena, ponderi se moraju dodeliti samo elementima cene. Da bi bili u skladu sa Zakonom, elementi cene koji se koriste treba da odražavaju svaku pojedinačnu vrstu usluge koja se može očekivati u okviru ugovora. Vrednovanje mora tačno da odražava odnos tih usluga, kao što je opisano u tehničkoj specifikaciji. Na primer, ako je pisano prevođenje sa francuskog činilo 15% obima posla u prethodnoj godini (ili u prethodne 3 godine), bilo bi logično da se 15% pondera dodeli ceni te usluge. Ako ugovor obuhvata i pisano i usmeno prevođenje, ali usmeno prevođenje nije bilo potrebno u prethodnoj godini, treba da nosi neznatan broj pondera, ako ih uopšte treba ponderisati. Ako prevođenje sa i na engleski predstavlja 80% obima posla, treba mu dodeliti 80% pondera; ako retki jezici čine 10% obima posla, cena za grupu retkih jezika zajedno treba da nosi 10% pondera.

Grupisanje jezika radi davanja cene na ovaj način treba da uradi osoba koja dobro poznaje tržište, jer različiti jezici mogu da imaju veoma različite cene.

Naravno, kod svake kupovine, najniža cena retko odgovara dobrom kvalitetu, a može da znači i veoma loš kvalitet. Da bi dobila tender, firma mora da dâ nisku ponudu, što znači da ima veoma mala sredstva da plati prevodioce, i možda neće moći da angažuje dobre, čak pristojne prevodioce. Ovaj princip takođe favorizuje ponuđača sa nižim fiksnim troškovima: onoga koji nema efikasnu ili pouzdanu tehničku opremu, ima nelegalan softver, loše plaćene zaposlene na poslovima upravljanja prevođenjem bez dodatnog kapaciteta da se nosi sa naglim povećanjem obima posla, nema sisteme za upravljanje dokumentima, metode osiguranja kvaliteta ili sertifikate – sve to košta.

Naručioci koji koriste ovaj metod ne treba da se iznenade ako kvalitet pruženih usluga bude nizak.

Ekonomski najpovoljnija ponuda
Kod ove opcije, mogu se koristiti i elementi cene i kvaliteta, i naručilac može da postavi odnos između ove dve kategorije kakav god želi. Tenderi EU često koriste odnos 70/30 ili 60/40 u korist kvaliteta. Ispod 60/40 dominira cena, jer ponuđači brzo nauče šta treba da obezbede u pogledu sistema kvaliteta, i dobijeni ponderi na kvalitet su približni za sve ponuđače.

Kao i kod najniže ponuđene cene, elementi cene moraju na isti način da odražavaju svaku vrstu usluge, vrednovanu u skladu sa udelom te usluge u celokupnom obimu posla prema tehničkim specifikacijama.

Kao što smo gore napomenuli, Zakon omogućava više tipova faktora kvaliteta, ali oni moraju da budu pažljivo definisani da bi bili dobri pokazatelji sposobnosti ponuđača da pruži uslugu visokog kvaliteta. Oni takođe moraju biti proverljivi i provereni.

Nazad na vrh

Nastaviće se….